Tegijevo zakucavanje: Izazovi Duška Vujoševića

Za neke je Homer Simpson, svinjski grip, Dukljanin. Za druge Čak Noris i Supermen. Ravnodušnih je malo. Jedni ga obožavaju posle devet titula šampiona naše zemlje, evro i naših kupova Koraća, rekorda Arene i odlaska u NBA, pa bi mu dali na vođenje i fudbalski klub Partizan, jer je u košarci nešto poput Aleksa Fergusona. Drugi ga mrze jer je glavni krivac njihovog decenijskog posta, razočarenja i patnji, jer ih bocne, dolije ulje na vatru ili so na ranu kada im je najteže. Poput Rolan Garosa ili Kraljeva šljake.

Ono što  mu ne mogu oduzeti su trofeji, dominacija, titula trenera godine u Evroligi, kao i plejada reprezentativaca koje je otkrio i brusio, a mi ih kasnije dočekivali ispred Gradske skupštine. I oni koji ga ne podnose zbog uzavrele navijačke krvi, u sebi ili u intimnim, unutar iste klupske pripadnosti, polemikama priznaju, da je on taj koji pravi razliku i koji bi baš njima dobro došao.

Nećemo sada o Daniloviću, Divcu, Đorđeviću, Paspalju, Krstiću, Peroviću, Pekoviću, triju TNT, o tri prstena na Jadranu, dva puta četvrtfinalima Evrolige, skalpovima Zmaga, Trife, Karadže, Šakote, Škobalja, Karija ili Đure, odnosno Žike, Vesića ili Opačića i Vučićevića. Niti o Ganu 1988, finalima sa Jugoplastikom, Švedskoj 2003, knjigama, slikama, tehničkim greškama, psovkama, čuvenim konferencijama za medije, sponzorima, državi, televizijma, novinarima…

Bavićemo se njegovim novim izazovima u koje se ovog leta upustio, kao trener, odnosno prvi strateg našeg najtrofejnijeg kluba koji je pod njegovom palicom postao u ovoj deceniji najbolji srpski klupski brend. Kome se divi Evropa, pred kojim su padali i velikani poput Panatinaikosa, sa najtrofejnijim trenerom Starog kontinenta ikada Željkom Obradovićem, bogati Efes, zlatni sponzor lige, Unikaha do tada neporažena u Malagi...

Kako aktuelni tako i bivši prvaci Evrope PAO, Real, Huventud, Makabi pojačavali su se poput NBA klubova, njegovim proizvodima, ali i Amerima koji su samo godinu dana prošli kroz njegove ruke. Gore pomenutih igrača nema, posle odličnih rezultata i napretka odlazili su iz neosvojive tvrđave Pionira u sve većem broju iz leta u leto. Što su rezultati bili bolji, Evropa je uzimala sve veći "danak u krvi".

Planska smena i strategija koju je osmislio Dragan Kićanović, najbolji sportista svih vremena Srbije i čovek čijim je dolaskom u Humsku počela era trofeja, a Zvezda postala padalica, koji je gurnuo i Vujoševića u vatru kao najmlađeg trenera u Evropi, da uz Obradovića stasava Đorđević, Grbovića-Paspalj, Savovića-Divac, nastavljena je u novom milenijumu. Tako je forsiran Krstić, uz njega Perović, pa Peković koji je dobio prednost u odnosu na Samardžiskog.

Vujanić i Krstić su planski stasavali i osvajali trofeje uz Šćepanovića, Avdalovića, Ostojića ili Stanojevića. Novi trio bio je Tripković - Bogdanović – Perović. Iza njih su dolazili Tepić, Veličković, Peković, svi uz Milojevića, Šuputa, Drobnjaka, ali i pravi izbor Amerikanaca, od Brauna, Hausa, Kamingsa, Stepa, Palasija do Lazmea. Imao je Vujošević i rezove poput Vese Petrovića, Gurovića, Lončara ili sada Rakočevića koji se nisu svideli ni najvatrenijim Grobarima, ali je Duletova bila poslednja.

Partizan je imao igru sa dominantnim centrom, koji je pravio razliku, sa jednim strancem koji je bio deo mašinerije, nikako glavna osovina. Onda je prošle godine bez klasične petice sa plejom preko dva metra (Tepić) sa postavom gde je trojka viša od četvorke, a ona od petice (Veseli-Novica-Lazme) Partizan igrao možda i najlepšu, a najbržu košarku sigurno, sa obiljem njegovih trenerskih minijatura, gde je Vraneš imao svoju funkciju u odbrani, kao i Tripković u napadu, pa Rakočević i Milošević, gde je stvorena prava hemija kako onih na parketu, tako i na klupi, a posebno na tribinama.

Ove godine Vujošević je pred najvećim izazovima do sada. Posle tri uspešne godine u Evropi i apsolutne dominacije u regionu, titule najboljeg trenera Evrolige, svi žele i njegov, i skalp Partizana. A, navijači su se razmazili, standardi se digli, ali ne i bankovni konto. Novog trija koji treba da nosi igru iz prošlogodišnjeg tima nema. Veseli je najperspektivniji, ali sa 19 godina još ne može da ima konstantu. Rašić bi to trebalo da ima, ali je u krizi. Božić, Milošević, Vraneš su druge opcije na svojim pozicijama, Kecman je povratnik, posle trofejne, ali sezone bez velike minutaže u PAO. I to bi bilo to.

Priča sa još dva povratnika, Palasiom i Milojevićem, dobro je poznata i bila bi manja nepoznanica od potpuno nove sa tamnoputim, već popularno nazvanim “Lolekom i Bolekom”. Vujošević je ušao u izazov po prvi put sa dva Amerikanca, opasnost stvaranja njihovog klana, nekapiranja njegove kolektivne i filozofije Partizana uopšte. Aleks Marić je pun pogodak, poput Veselog, za kim će žaliti u Granadi kao što su Slovenci, što nisu imali njuha za Čeha.

Ipak ne sme se zaboraviti da Aleks nije bio nosilac, lider pre Partizana, da treba sačekati Amerikance, ali i nove klince koje Dule gura. U prvom redu zlatnog juniora Đekića, lake ruke i košarkaški inteligentnog, koji mora još da fizički ojača, spusti se u reket, ali i odigra više od deset seniorskih mečeva. Tu je i godinu dana stariji Mitrović, kome je posle izostanka iz tima protiv Unikahe, Francuze sačekao u petorci. Tu je i Sinovec, na kome je da odagna priče da crno-belima fail šuter, pa Lučić, Lešić.

Sve su to veliki izazovi koji čekaju Vujoševića, jer Partizan još nema timsku igru, hemiju pogotovo, već je skup kvalitetnih ili perspektivnih pojedinaca. Da li je moralo da se kreće malte ne od početka? Finansije i kriza se ne smeju prenebregnuti.

Sigurno se moglo više zaraditi ranijom prodajom prvenstveno Perovića, pa Tripkovića Špancima i Veličkovića Rusima, ali da li bi bilo onda i pomenutih rezultata? Golubović je završio u Olimpiji, Dašić u Realu, a bili su Duletove želje. Da li je Mačvan morao u Hemofarm, neki perspektivni klinci takođe u Vršac, drugi u Železnik? Iz omladinske škole, ne računajući Novicu, ne dolazi sveža krv. Puštanje Nemanje Bjelice koji je bio u Partizanovoj generaciji ’88, sa Sinovecom i Lešićem, je ogroman kiks. Vreme će pokazati hoće li Jaramaz dobiti priliku posle Mega Vizure, može li Bešović za koju godinu među seniore, poput Riznića pozajmnjenog u Niš.

Vujošević ne beži od izazova, iako mnogima smeta što ističe finansijke probleme ili se on bavi njima. Zasukao je rukave i radi, nije mu ništa ispod časti, iako je, kako i sam zbori,  ”Ponos najskuplji luksuz”. Duda Ivković se vratio, preuzeo reprezentaciju Srbije (bila najveća Duletova želja još pre dve godine) rizikujući da u slučaju neuspeha devalvira minule trofeje, što se u nas, nažalost često dešava. Mogao je i Dule da ode na vrhuncu, da se ne bavi dugovima i budžetom, da se ne kocka sa ugledom, poput Bože Maljkovića, uprkos “velike brige” i prema reprezentaciji, Zvezdi posebno. Mogao je, ali nije, pogotovo posle izbora za trenera godine u Evroligi i to se mora poštovati, ma kakav lični stav imali o Vujoševiću.

Vreme radi za njega i novi tim, a hoće li Evroliga to sačekati, pokazaće, možda već i Litvanija u četvrtak. Zanimljivo je da loš start Zvezde i Hemofarma u NLB, pali sve alarme, širi pesimizam, dok kada je Partizan u pitanju, čeka se samo da krene serija, da Vujoševic uigra ekipu i da domaća titula ne dolazi u pitanje.

Vujoševiću to godi, ali i obavezuje, možda i opterećuje, jer su pobede i uspesi postali normalni, a tada je pritisak najveći. Kako strateg šampiona kaže, pod pritiskom se i pokazuje ko je ko. Vujošević ga nema, jer će dogodine ma šta uradio u ovoj sezoni, ponovo u Evroligu, ali ga sam nameće i svojim pulenima i sebi, u svakom takmičenju, svakom meču. Zato je Partizan i najbolji. Ipak, moraće da vodi računa ko dogodine ostaje u timu, ko je perspektiva kluba, a ko odlazi na leto, u skladu ostvarivanjem trenutnih rezultata, ali i mnogo veće važnosti naredne sezone, da se ne bi ponovile ’93. i ’94, ’99 i 2000. godina posle velikih uspeha i Fajnal-forova u Istanbulu i Barseloni.